Шпанско небо изнад душевне болнице Санта Марија
Дејан Каназир
Обичан дан. Неко је поново пољубио госпођицу Sky. Видео сам црвен шал, Сигурни облаци Крију своје болесне фантазије, Јер госпођица Sky воли само Момке који је истопе... Облаци су понекад груби. Увек заобилазе продавницу цвећа. Романса. Та реч ме подсети На хиљаде других, Лепших речи У данима када Кише падају у огледалима, Туга се смеје. Чека лош корак. А она жели да оде, Она већ хода, Она је отишла. Сигурним кораком напред. Булевар је пуст. Гледам у дивљу шару Хаљине госпе Sky. Мелахонија је однела превише Жртава јуче. Људе који су чекали да усреће неког, Ни њих није поштедела. Рат у унуташњости једног човека. Има толико мајки које су остале без синова........... ......Пробуди се! Које је твоје име? Госпођицу Sky је поново неко изљубио. Белина чаршава што миришу на Мед, Меша се са Последњом илустрацијом Болесног човека, Дело неког Пикаса. Mia madre, Where is my casa? Мајка одавно не прича са мном Рођена је у време када се на шпанском Реч љубав Није изговарала узалуд. Ја сам апсурд. Моја, њена љубав је апсурд. Никада нисам био срећнији У неком ништавилу Као у нашем. У оном ништавилу Које смо чаробно, Чували од других. |